Suche nach Beiträgen von Vitez

Vitez

53, male

Posts: 2496

Re: Instrumentali

from Vitez on 11/24/2014 01:05 PM

Reply

Vitez

53, male

Posts: 2496

Ko si ti? Ko si ti, sa toplim, žutim očima u večernjoj magli? Zar nisam još toliko bolestan i nežan, da te dodirenem? Kako je tvoj poljski govor mutan i nežan. Što si tako dobra prema meni, ta to nije tvoj zanat. Zašto me gledaš tako milo? Tvoja bluza pada mi na glavu, što gori i muči, groznice me tresu. Ko si ti, divna, lepa, strasna, među ogledalima i čašicama u sumraku kafane? Ah, ne, ja neću tebe; tamo napolje hoću, da izađeš. Gledaj , jesi li videla one bunare; ah da čuješ kako čljupko romore, kako nežno pljuskaju. Meni je čisto žao što nisam umro, ali to čini jesen. To mlako sunce što teče po kućama belim i čistim. Šta hoće one šume od mene; eno, tamo iza brda one me zovu, one se veselo smeju sa mnom. Zašto ja tako nežno diram zidove? Kuda idem; ja nikog nemam u ovom gradu, ja ne znam puta. Ko me voli; zašto me gledaju ovako ovi stari ljudi?
Gle , slatkiši. Hajde tu. Devojčice sede sa malovaroškom elegancijom nameštene; moji se prsti spotiču. Nožići , mali, srebrni, zar se stidite mojih ruku? Ah, da, one su zarasle u blato, koje ne silazi, a nokti krivi, isprepucani vas plaše. A cure malo olake, malo pokvarene cure kikotale se, a ja sam se smešio. Oh, šta ja znam, šta da mislim o svemu tome. Igrala se zemlja što da se ne igramo? Igrala se jesen sa mnom hajde, da poigramo. Izabrah jednu. Tu ću. Ko mi se smeje? Ona se zvala Lusja. Smejala se mnogo , svačemu, imala je malo izderane rukavice. I ja počeh da je molim smešno i dobroćudno. Zaboravih požude i gledah samo ta topla, znapred sam osećao topla usta. Drugarice njene pune smeha ostaviše nas same. Išli smo kraj vodenica. Bojala se, da je neko ne vidi. "Da nisam videla Vaš znak da ste akademac, ne bih Vam dopustila da me pratite. Vi mislite, da sam ja pokvarena?" Oh, šta sam ja mislio? Bio sam pun smeha. Jedila se samo što sam bolestan, mislila je, da sam ranjen. Nije joj se sviđalo što sam tako divlji. Rekla je, da se kod nje finoćom može više postići.
U veče, sećam se, beše čudno nebo. Jesenje nebo uvek čudno. Našao sam je pred bolnicom, čekala me je. Drhtućim je rukama vadila ključ i pokazivala ga , a mogla je do ponoći da izostane. Pošli smo ulicama, gde je vejalo rumeno lišće. Pitala me je da li Srbi imaju crkve i štipala me je od strasti. Želela je da se vozi;stari jedan fijaker primio nas je. Ona mi leže na grudi i rasplete kosu, tako plava kosa umiljata, bez onog teškog, opojnog mirisa crnih kosa u mraku. Oko nas se vijugali fenjeri. Pod žutim, zlatnim šumama, po bregu ljuljala se batrgala kola, a nebo je bilo puno zvezda. Negde daleko tada na jugu molile su se stare žene za mene. A negde daleko na severu ležali su moji ljudi prljavi, vašljivi i gladni u blatu, drhteći od zime i potmulo čekali gde će raniata da se sruši.
Mi smo stigli pod šume i pođostmo pešice ona se uplašena stiskala uz mene. Tu su nedavno neki vojnici zaklali neku devojku. Zašli smo u šumu crnu sa rumenim vrhovima. lišće je padalo na nas, a mesečina rumena lila među drvećem i dovodila do suza, do nežnosti bolne; ljubio sam je, kao da nikog nemam svoga na svetu celom osim nje. Ona je , sva luda, izmučena, dišući teško šaputala gorko kako je sve gadno, kako je svi mame, a kako su svi hulje. Mati je po ceo dan muči, aona hoće ipak da ostane poštena. Varošica je gorela dole u rumenoj mesečini, a pruska granica sa svojim belim kamenjem kružila je oko nas. Njeno belo rublje bilo je namirisano. Ta naivana pažnja, to spremanje unapred dirnu me i ja joj to rekoh. Ona se uvredila. U mraku sam malo samo video njenu glavu, ali su njene ruke bile naizmerno mile; samo se bojala:misliću o njoj zlo. Daleko oko nas belila se varošica sa kućicama belim i malim kao igračke za decu. Odjednom ona tiho ciknu. Jedna tica prnu i lupi se o stablo. Ona jeknu bolno i pogleda za njom u šumu. U mesečini je bila grozno bleda i lepa. Dole u gradiću svirala je voja glazba..

Dnevnik o Čarnojeviću-Miloš Crnjaski

Reply

Vitez

53, male

Posts: 2496