Proza , citati

Proza , citati

Onoga dana kada si me rastužio ćutanjem, rekao si mi najvažnije. Naučiti ne znači saznati iz knjiga. To znanje je tuđe iskustvo. Mudrost koju je neko drugi stekao. Ono može da uputi čoveka. Da mu objasni ponešto. Da mu bude na duhovnu korist. Ali čovekovo ostaje samo ono što oseti u srcu. Što doživi svakom svojom mišlju i damarom. Što mu oblikuje dušu.

Igra Anđela(Ljiljana Habjanović Đurović)

Re: Proza , citati

Ko si ti? Ko si ti, sa toplim, žutim očima u večernjoj magli? Zar nisam još toliko bolestan i nežan, da te dodirenem? Kako je tvoj poljski govor mutan i nežan. Što si tako dobra prema meni, ta to nije tvoj zanat. Zašto me gledaš tako milo? Tvoja bluza pada mi na glavu, što gori i muči, groznice me tresu. Ko si ti, divna, lepa, strasna, među ogledalima i čašicama u sumraku kafane? Ah, ne, ja neću tebe; tamo napolje hoću, da izađeš. Gledaj , jesi li videla one bunare; ah da čuješ kako čljupko romore, kako nežno pljuskaju. Meni je čisto žao što nisam umro, ali to čini jesen. To mlako sunce što teče po kućama belim i čistim. Šta hoće one šume od mene; eno, tamo iza brda one me zovu, one se veselo smeju sa mnom. Zašto ja tako nežno diram zidove? Kuda idem; ja nikog nemam u ovom gradu, ja ne znam puta. Ko me voli; zašto me gledaju ovako ovi stari ljudi?
Gle , slatkiši. Hajde tu. Devojčice sede sa malovaroškom elegancijom nameštene; moji se prsti spotiču. Nožići , mali, srebrni, zar se stidite mojih ruku? Ah, da, one su zarasle u blato, koje ne silazi, a nokti krivi, isprepucani vas plaše. A cure malo olake, malo pokvarene cure kikotale se, a ja sam se smešio. Oh, šta ja znam, šta da mislim o svemu tome. Igrala se zemlja što da se ne igramo? Igrala se jesen sa mnom hajde, da poigramo. Izabrah jednu. Tu ću. Ko mi se smeje? Ona se zvala Lusja. Smejala se mnogo , svačemu, imala je malo izderane rukavice. I ja počeh da je molim smešno i dobroćudno. Zaboravih požude i gledah samo ta topla, znapred sam osećao topla usta. Drugarice njene pune smeha ostaviše nas same. Išli smo kraj vodenica. Bojala se, da je neko ne vidi. "Da nisam videla Vaš znak da ste akademac, ne bih Vam dopustila da me pratite. Vi mislite, da sam ja pokvarena?" Oh, šta sam ja mislio? Bio sam pun smeha. Jedila se samo što sam bolestan, mislila je, da sam ranjen. Nije joj se sviđalo što sam tako divlji. Rekla je, da se kod nje finoćom može više postići.
U veče, sećam se, beše čudno nebo. Jesenje nebo uvek čudno. Našao sam je pred bolnicom, čekala me je. Drhtućim je rukama vadila ključ i pokazivala ga , a mogla je do ponoći da izostane. Pošli smo ulicama, gde je vejalo rumeno lišće. Pitala me je da li Srbi imaju crkve i štipala me je od strasti. Želela je da se vozi;stari jedan fijaker primio nas je. Ona mi leže na grudi i rasplete kosu, tako plava kosa umiljata, bez onog teškog, opojnog mirisa crnih kosa u mraku. Oko nas se vijugali fenjeri. Pod žutim, zlatnim šumama, po bregu ljuljala se batrgala kola, a nebo je bilo puno zvezda. Negde daleko tada na jugu molile su se stare žene za mene. A negde daleko na severu ležali su moji ljudi prljavi, vašljivi i gladni u blatu, drhteći od zime i potmulo čekali gde će raniata da se sruši.
Mi smo stigli pod šume i pođostmo pešice ona se uplašena stiskala uz mene. Tu su nedavno neki vojnici zaklali neku devojku. Zašli smo u šumu crnu sa rumenim vrhovima. lišće je padalo na nas, a mesečina rumena lila među drvećem i dovodila do suza, do nežnosti bolne; ljubio sam je, kao da nikog nemam svoga na svetu celom osim nje. Ona je , sva luda, izmučena, dišući teško šaputala gorko kako je sve gadno, kako je svi mame, a kako su svi hulje. Mati je po ceo dan muči, aona hoće ipak da ostane poštena. Varošica je gorela dole u rumenoj mesečini, a pruska granica sa svojim belim kamenjem kružila je oko nas. Njeno belo rublje bilo je namirisano. Ta naivana pažnja, to spremanje unapred dirnu me i ja joj to rekoh. Ona se uvredila. U mraku sam malo samo video njenu glavu, ali su njene ruke bile naizmerno mile; samo se bojala:misliću o njoj zlo. Daleko oko nas belila se varošica sa kućicama belim i malim kao igračke za decu. Odjednom ona tiho ciknu. Jedna tica prnu i lupi se o stablo. Ona jeknu bolno i pogleda za njom u šumu. U mesečini je bila grozno bleda i lepa. Dole u gradiću svirala je voja glazba..

Dnevnik o Čarnojeviću-Miloš Crnjaski

Re: Proza , citati

"svako deset godina na ovim prostorima,
pametan šuti,
budala progovori,
a fukara se obogati..."

Ivo Andrić

Re: Proza , citati

"Toliko je lepo pripadati nekoj ženi, sav joj se predati! Nemoj mi se smejati ako ono što ću reći zazvuči budalasto. Ali pazi: voleti neku ženu, predati joj se, sasvim obujmiti sobom i osećati da si obujmljen njome, to nije istovetno sa onim što ti nazivaš zaljubljenošću i čemu se pomalo podruguješ. To nije za podrugivanje. To je za mene put ka životu i put ka smislu života." - Hese.

Re: Proza , citati

Pred mojom kucicom stajao je kamen, visok, siv kamen. Iz njega je izbijao izraz prijateljstva prema meni. Kao da me vidi kad odlazim i dolazim, i uvek me pozna. Kada sam u praskozorje odlazio, voleo sam da prodjem pored toga kamena i cinilo mi se kao da sam tamo ostavljao nekog dobrog prijatelja, koji bi me cekao dok se ne vratim.

A gore u sumi otpocinjo bi lov. Nekad sam ponesto ubio, nekad nisam...

S one strane ostrva prostiralo se more u teskom miru. Kada bih se ispeo visoko gore, cesto sam stajao i sa visova gledao na more. U tihe dane brodovi se gotovo nisu pomerali napred. Po tri dana sam mogao videti isto jedro, malo i belo, kao galeb na vodi. Ali ponekad, kad bi se vetar podigao, brda u daljini su mogla gotovo isceznuti, nastajala je oluja, jugozapadna bura, prizor ciji sam ja bio posmatrac. Sve je bilo u dimu. Nebo i zemlja bi se slili u jedno, more se uspinjalo u vratolomnim igrama u vazduhu, pretvaralo se u ljude, konje i pokidane zastave. Ja sam stajao u zaklonu neke stene i na um su mi padale razne stvari. Dusa mi je bila uznemirena. Bog ce znati, mislio sam, cega sam ja danas svedok i zasto se more otvara pred mojim ocima..."

Knut Hamsun Pan

Re: Proza , citati

A postojao je jedan stari, gvozdeni most u Novom Sadu,
preko kog bi ona prelazila nekad...
i spustala svoje svilene kose, kao mreze, do onih talasa
i tu su se, kao srebrne deverike, hvatali prameni
mesecine u njene uvojke...
Ja nisam hteo da menjam Svet, meni je ovaj bio sasvim dobar,
Nisam virio u mikroskope,
Nisam izmisljao lekove protiv retkih bolesti,
Nisam hteo da udjem u enciklopediju...
Hteo sam samo da prelazim preko tog mosta,
ponekad, s' njom...
I da je volim... u Novom Sadu,
u gradu gde vise nema mostova.

Balasevic

Re: Proza , citati

Dervis i smrt
''Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.''

''Željeli smo isto jedan od drugoga, uzdajući se on u moju, ja u njegovu snagu, nemoćni obojica, i to je bilo najžalosnije u ovom viđenju bez svrhe.''

''Razgovarati sa jednim je lakše i poštenije, ne vuče ga broj, pred manje ušiju ima više obzira pred razlozima razuma.''

''... znam da ne valja kad čovjek želi da pobjegne, ali misao se sama oslobađa kad joj je teško...''

''... nisam podnosio ni svoju ni tuđu grubost, stidio sam se kad bi me pobijedila, dugo pamtio kad bi mene pogodila...''

''... sam u polju, sam u svijetu, nemoćan pred tajnama zemlje i širinama neba...''

''Što je veća visina, veća je i pustoš.''

''Često se vrtimo kao vetrokaz, i ne možemo da odredimo svoj položaj, izbezumljeni nesigurnošću. Vrtimo se između očajanja i želje za smirenjem, i ne znamo šta je naše. Zaustaviti se u jednoj tački, okrenuti se prema jednoj strani, to je ono što treba, a što je teško učiniti. Ma kakva odluka, osim one koja će uznemiravati našu savest, bolja je od izgubljenosti kojom nas daruje nerešenost.''

''Zaista, smešno mi je kako se malom prepravkom, zaboravljanjem sitnica, izostavljanjem uzroka, neznatnim prekrajanjem stvarnih događaja, porazi mogu pretvoriti u pobjede, promašenost u junaštvo.''

''- Gde je sunce? -
- Iza oblaka. -
- Je li uvek tamo? I kad je oblačno? A kad bi se probila rupa u oblaku? -
Zaista, zašto ljudi ne probiju rupu u oblaku, zbog dečaka koji voli sunce...''

''Ti si čekao mene, ja sam čekao Hasana, nismo dočekali, nikad niko ne dočeka, svako uvek na kraju ostane sam.
Jednaki smo, nesrećni smo, ljudi smo, brate Harune.''

''I tada, između dva zalogaja, otkinuti deo počeo je da boli.''

''Ono što postoji i kad ga ne vidimo, postoji i kad u njega posumnjamo.''

''Nisam se setio da je ljudska misao nesiguran talas što ga podiže ili smiruje ćudljivi vetar straha ili želje.''

''... htio sam da ga vidim, bila mi je potrebna njegova mirna riječ, i nepreteća sigurnost što je stišavala oluje oko mene, tako čovjek zaželi da sedne ponekad pored tihe moćni rijeke i uspokoji se zbog njene mirne snage i sigurnog toka...''

''... red je konačnost, tvrdi zakon, lažno uverenje da vladamo životom, a život se sve više otima, sve nam više izmiče što ga više stežemo...''

Re: Proza , citati

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Djole Balasevic "Jedan od onih zivota"